Шта ако нас светло које нас води ка срећи заслепљује?
Обликујемо слике људи у глави, они постају оно што нам је потребно. Неки знају а неки не. Али ни једни ни други не признају.
Жмуримо, јер не желимо да видимо. Зар није боље правити се да је свет баш онакав какав би требало да буде...
Понекад, пијани и луди, у данима када ништа није важно, када су нам очи широм отворене, иако то не желимо, а никада и нисмо, са дистанце, посматрамо своје животе. Као да смо увалили гузицу у неку фотељу, прекрстили ноге, и рекли пацијенту да легне на кревет и затвори очи. Он нам говори да је срећан, а ми се смејемо и бележимо у свеску. Прича нам бајке о свом животу, и толико је луд да верује у њих... Прича нам о љубави, о људима, о срећи, о Сунцу...
И онда, кад схватимо да лежимо на том истом кревету, тргнемо се, и уплашимо помало...
А онда доктор каже: Пустићемо га да сања. Коме се то јебе.
